• 30. decembar 2009., 21:43: Kabul: Ubijeno osam američkih civila
• 31. decembar 2009., 08:40: Talibani preuzeli odgovornost
• 31. decembar 2009., 19:31: CIA potvrdila napad u Avganistanu

I kako posle da im verujem? Inače, odmah sam mislio da su u pitanju „radnici“ kompanije Xe Services LLC, poznatijeg kao Blackwater Worldwide. Ali, eto, nisu bili oni, nego „radinci“ humanitarne organizacije CIA.

Kako nisam isprva mogao da ih nađem, pozvao sam devojku da mi kaže gde ih je stavila. I tako, u toku razgovora sam kopao po fioci i gomili koverata. Odjednom, iskopao sam „pogrešnu“ kovertu. U njoj je bilo 300 evra. Zaboravili smo ih još od oktobra i mislili da ih nemamo. U međuvremenu smo kupili dosta krupnijih potrepština, tako da smo pomislili da nam je to-to: skrckali smo ušteđevinu, ali nije bilo uzalud i nije bio neki veliki problem.

Pet minuta kasnije devojka me je zvala da me pita da li se to šalim s njom. Na našu sreću, nisam.

Jedno desetak minuta kasnije opet me je zvala. Ovog puta vrlo iznervirana. Policajac joj je naplatio kaznu od 5000 dinara za prelazak na crveno svetlo. Dobro, rekoh joj, ipak smo na dobitku taj dan. Ova kazna mu je došla kao 18% poreza.

Tek sam kasnije shvatio zašto je bila tako iznervirana. Ulica koju je prelazila bila je Krunska. I to na uglu sa Kneza Miloša, kod Ambasade Turske, tamo gde je Krunska jednosmerna. Pritom, daleko od toga da su ona i još dvoje-troje ljudi s njom ikako ugrožavali saobraćaj. Od trotoara do trotoara ima koji korak. Drkadžije u plavom, policajci, sakrili su se između kontejnera i nepropisno parkiranog automobila na trotoaru u Kneza Miloša. Sumnjam da je tom automobilu bilo išta.

Naravoučenije 1: Pošto je transparentnost u Srbiji ravna nuli, jedini način da se suprotstavite bezumnom izdrkavanju saobraćajnih vlasti jeste da prelazite van pešačkog prelaza, pošto je sigurno da imbecili u plavom ne nameravaju da uteruju kuluk tako što se šetaju, nego tako što maltretiraju ljude na sigurnim mestima.

Po novom zakonu ne sme se ni pričati mobilnim telefonom dok se prelazi ulica. Na pešačkom prelazu, na zelenom, naravno. To me je, naravno, podsetilo da sam pre neki dan video vozača sa mobilnim telefonom u vrlo riskantnom ulazu u raskrsnicu. Lakše je, naravno, izdrkavati se na slabijem nego se cimati sa tamo nekim vozačima koji mogu i da odu, pa onda treba zvati centralu, pa onda se treba cimati nadalje… Ovako, lepo, pešaci su ti na kojima se može odraditi taj posao.

Meni će, ipak, ovo prijati. Izađem iz kuće i isključim mobilni telefon. Ako ga kojim slučajem i uključim i neko me pozove, prekinem razgovor prilikom prvog prelaska ulice. Ne volim da pričam mobilnim telefonom i ovo će mi biti sjajan izgovor.

Naravoučenije 2: Vi koji želite da pričate mobilnim telefonom i na ulici, nabavite hends-fri. Najbolji je onaj s blututom, pošto vam se ne vrzmaju kablovi po odelu, a i sigurnije stoje ti uređaji na uvetu. Policajci su, ipak, ograničenog uma. Takođe, kaznu će vam pre naplatiti oni koji vas čekaju u zasedi nego oni koje vidite. A ti koji vas čekaju u zasedi moraju iz daljine videti da vam je ruka kod uveta.

Ovome se, naravno, mogu dodati i bezbrojni saobraćajni znakovi koji na različitim putevima nerazumno ograničavaju brzinu kretanja. Uzmimo, veliki je broj primera puteva na kojima je ograničenje 40 na čas, iako su van naseljenog mesta i iako su putevi dovoljno dobri za bar 80 na čas.

Ali, to je samo jedna strana. Ima ih još.

Od sad će kamere nadzirati žute trake u Beogradu. To je dobra vest. Autobusi će ići brže, a njima se prevozi najveći broj ljudi u Beogradu. Da je GSP još malo bolji, da su autobusi prijatniji, da ih ima više, da su besplatni, jer kakogod mi, Beograđani, plaćamo i GSP i Gradsku direkciju za saobraćaj. Ne treba mi njima da činimo. Oni su naša služba i oni nama treba da čine… Ali, teško će to kad ne možemo da se otarasimo podaničkog mentaliteta. I na prošlim izborima su vas nasamarili. Glasali ste za „evropsku Srbiju“, iako se gradske vlasti za to ne pitaju. Glasali ste za „Kosovo u Srbiji“, iako se gradske vlasti za to ne pitaju. Pa, ukratko, dokle god u gradu glasate za Evropu i Kosovo, dotle ćete imati bahatu vlast koja misli da nešto čini građanima.

Da je, dakle, GSP nešto bolji, ovo bi bila izuzetno dobra vest.  Kako nije i kako će teško biti u dogledno vreme, ovo je samo dobra vest. Nešto će se popraviti.

Naravoučenije 3: Ne glasaj, već talasaj! Političke slobode se ne ostvaruju na izborima. Izbori su farsa za narod koja pomaže političarima da naprave podelu kolača bez ratova. To jeste napredak u odnosu na krvava svrgavanja ovih ili onih s vlasti, ali jeste farsa. Političke slobode su nešto drugo. One se ostvaruju svakog trenutka. Svaka vlast je pokvarena, a dobro se ponaša samo ona koja je na to prisiljena.

Ono što je iz gornje vesti karakteristično i što je primetio i jedan od komentatora na vest, jeste sledeća rečenica: „Ipak, neće svako moći da prati rad kamera i samo će MUP znati ko je prekršio zakon.“ Naravno, to je još jedna mogućnost za manipulaciju. Transparentnost je, kao i svugde u Srbiji, ravna nuli. Hajde, da kažemo i da niko drugi osim radnika MUP-a ne treba da ima uvid u registarske tablice i sl. Ali, čak i bezbednosne kamere imaju softver koji primećuje pokrete i samo se tada uključuju. Može se lepo izračunati koliko je prosleđenih prekršajnih prijava, a koliko se puta softver uključio. E, ta razlika je bitna. Nju treba gledati. Verovatno je da će tu biti i mnogo onih koji tuda smeju da prođu (autobusi, taksiji), ali se tu upravo nalaze i oni koji su tuda prošli, a nisu dobili prekršajnu prijavu. Koliko je, potom, onih kojima prijave nisu procesuirane?

Samo na osnovu ovih podataka bi se moglo videti koliko je korupcija duboko u svakoj pori našeg društva. Naravno, to se tiče onih koji imaju neku moć. Obični ljudi se tu ništa ne pitaju. Zašto? Pa, naravno, zato što to dozvoljavaju. Da ne dozvoljavaju da ih vlast laže, vlast to ne bi mogla. Jednostavno.

Naravoučenije 4: Ako se ne buniš, sam si kriv za sranje u kom si.

E, a onda ide i ona potpuno druga strana. Mnogi bi, ipak, da se voze žutom trakom. Još kad su pre neki dan uveli šatro rigoroznije kazne za nepropisno parkiranje videlo se da, zapravo, bahatost nije jednostrana, već duboko i iskreno uzajamna.

Prolazim često ulicom 14. decembra. Oko ugla te ulice s Maksima Gorkog trotoar s jedne strane ne postoji, a s druge je vrlo uzak. Naravno, ima onih koji parkiraju upravo na tom parčetu trotoara. I stoje. I niko im ništa ne radi. Naravno, video sam i bračni par s detetom u kolicima kako se muči da prođe tuda. Otac je verovatno prošao ulicom gurajući kolica. Pritom, ova ulica uopšte nije naivna. Dvosmerna je i prometna je.

To je samo jedan primer. Nebrojeno mnogo puta sam video kako dostavni kombiji visoki po tri metra stoje na pešačkim prelazima, direktno ugrožavajući bezbednost pešaka koji nemaju pregled situacije. Uostalom, da ne pričam dalje. Da nije onih visokih ivičnjaka po centru grada, i dalje bismo imali po celom gradu vozila parkirana svuda.

Dakle, ovi bi vozači ipak i da se nepropisno parkiraju i time ugrožavaju druge, i da voze žutom trakom, namenjenom za prevoz mnogo većeg broja ljudi. Kad se stigne dotle, vrlo mi je drago što su ova pravila donesena.

Eto, tako se pojavljuju i neki naredni argumenti…

Oni bi da se vlast uhvati u koštac s „nekom ozbiljnom mafijom, npr. građevinskom“, umesto da im brani da se voze po žutoj traci. Za sve svoje godine života, ja sam čuo samo priče o toj građevinskoj mafiji, iako živim s arhitektom i znam još dosta građevinskih i arhitektonskih inženjera. Gotovo sve ono što sam čuo pročitao sam u vestima. Možda još slučaj-dva iz treće ruke. A bahatost vozača u Beogradu osetim svaki dan. Čak i bahatost policajaca osetim znatno ređe. Poslednji put su me legitimisali 1998. godine.

Ima i onih koji misle da autobusi smeju da idu samo žutom trakom. Jedan zglobni autobus može da primi oko 150 putnika. Jedan automobil najčešće vozi jednu osobu, ali da kažem da vozi i dve, što je ređi slučaj u gradu. Jedan autobus je dužine tri automobila. Slično je i sa potrošnjom goriva. Ukratko, kad se neko gradom vozi kolima, taj troši u proseku 25 puta više resursa i 25 puta je odgovorniji za gužvu u gradu nego neko u autobusu.

Naravoučenije 5: Kakav narod, takva i vlast. Dokle god postoji značajan deo populacije kojoj je prihvatljivo da se bahato ponaša, bahata vlast će biti jedini mogući izbor. Ne kukajte, već menjate i sebe i svoju okolinu!

Prelomnih trenutaka u istoriji je bilo puno. Uglavnom su se ticali bezbednosti ljudi, ponekad čak i njihovog opstanka, a ponekad neke nove tehnologije koja je preustrojavala razvoj čovečanstva u narednim godinama, vekovima.

I mi smo svedoci jednog prelomnog trenutka, ali se ovaj bitno razlikuje od prethodnih. Nekada je promena donosila makar decenije stabilnosti, jednokratni stres iza kog sledi bolji ili gori period hodanja po utabanim stazama. Promena koja se događa sada je potpuno drukčija. Njen ishod će biti stalne promene.

Marksistički rečeno, ulazimo u period permanentne revolucije. Naravno, tu permanentnu revoluciju neće odlikovati stalni sukobi po ulicama — možda povremeni –, već stalne revolucije u našim glavama. Od druge polovine osamdesetih pa do ko zna kad mi se nalazimo u svetu koji se intenzivno menja iz godine u godinu, a danas već i iz meseca u mesec. Da bi jedna osoba mogla u potpunosti da participira u savremenom društvu, mora da se prilagodi stalnim promenama.

Stalne promene se ovde ne tiču toliko promene posla. Da, niko neće moći da garantuje da će potreba za nekom kvalifikacijom biti doveka potrebna. Prekvalifikacija je samo jedan segment tih stalnih promena, i to ne tako intenzivan. Da bi neko stigao od prodavca u butiku do prodavca u salonu automobila — bitne prekvalifikacije neće biti potrebne. Da bi neko stigao od daktilografa do operatera koji rukovodi nekim postrojenjem putem računara — potrebno je nešto prekvalifikacija.

Ali, čak ni u najekstremnijim globalnim uslovima od jednog radnika se neće tražiti da se prekvalifikuje češće od jednom u nekoliko godina. Ako želi da ostane u tim okvirima. Stalne promene će biti tražene od onih koji žele da participiraju u društvu na višim nivoima. Već jedan menadžer mora da prati trendove u svojoj industrijskoj grani, ali i da gleda šta se dešava u okolnim granama, kako bi mogao na vreme da se prestroji. Jer, knjigovođa i daktilograf su još uvek podjednako korisni i prehrambenoj i teškoj industriji, ali menadžer koji rukovodi trgovinom povrćem mora da provede dosta vremena u učenju i sticanju poslovnih veza ako želi da rukovodi trgovinom računarima.

Da bi donosio validne zaključke u svojoj oblasti, jedan intelektualac mora da prati šta se događa iz dana u dan. Da bi bio uspešan, jedan političar mora da zna da su njegovi mladi i budući glasači izuzetno prilagodljivi korišćenju novih tehnologija. Ako to ne čine, ubrzo će biti obrisani iz spiska relevantnih u svojim oblastima. Ako nisu spremni na to, verovatno je da nikad neće ni dobiti priliku da budu relevantni.

Fakulteti

Znanja koja donose fakulteti su odavno postala predmet podsmeha. Bez ličnog interesovanja završeni fakultet donosi status i, zavisno od fakulteta, manje ili više beskorisno znanje. Ako izuzmemo akademska znanja kakve su različite istorije (događaja, književnosti, nauke itd.), danas je literatura napisana pre 10-15 godina već poprilično zastarela. Svima može biti jasno da se to posebno odnosi na tehničke nauke, ali se i nauke kakve su psihologija i lingvistika nalaze u istom stanju.

Ipak, vrlo skoro sam shvatio da je to otišlo i dalje. Nekoliko mojih prijatelja koji su završili Elektrotehnički fakultet — počeli su da se bave prodajom računarske opreme. Naravno, nisu oni trgovci u radnjama ili komercijalisti koji za malu zaradu zovu telefonom i raspituju se da li je neko zainteresovan za računare koje prodaje njihova firma. Oni su zaposleni u velikim sistemima kao što su Cisco, IBM i sl.

Imao sam prilike da podučavam menadžment principima Interneta, koja je računarska oprema dobra i zašto, gde treba šta tražiti itd. Svakom iz menadžmenta koga sam podučavao bilo je potrebno nekoliko meseci sporadičnih razgovora da u potpunosti uđe u svoj posao i uspešno se bavi vrhunskom tehnologijom.

A oni moji prijatelji su učili pet formalnih i desetak stvarnih godina jednog izuzetno teškog fakulteta. Svako od njih bi mogao da se zaposli kao vrhunski inženjer u kompaniji koja proizvodi vrhunsku elektronsku opremu. Njihova znanja nisu samo inženjerska, već su i naučna.

I sve te godine učenja za nešto što su mogli da dobiju za mesec dana u nekoj večernjoj školi?

Bitna i nebitna znanja

Treba, naravno, biti vrlo oprezan kad se govori o tome koliko je pamćenje danas korisno i koliko će biti korisno u budućnosti.

Poznavanje principa sile gravitacije, opšteg sleda značajnih svetskih kulturnih pravaca i tečnog izražavanja su i potrebna znanja i nešto što se usklađuje u pamćenju. Isto tako se u pamćenje može uskladiti peta decimala broja π, tačno vreme trajanja Bitke za Normandiju i spisak imena sporednih likova u Ratu i miru.

Za razliku od spiska prvih znanja koja jesu neophodna, ne znajući drugi spisak matemematičar se može baviti matematikom, istoričar istorijom, a književni istoričar istorijom književnosti. Naravno, matematičar koji se bavi brojem π znaće da kaže da taj broj zaokružen na pet decimala iznosi 3.14159, istoričar koji se bavi Drugim svetskim ratom znaće da kaže da je Bitka za Normandiju trajala od 6. juna 1944. do 25. avgusta 1944. godine, a književni istoričar koji se bavi Tolstojem će znati da su likovi u Ratu i miru klasifikovani pod slovom B: Bagovut, knez Bagration, Barklej od Tolija, Bartolomej, Osip Aleksejevič Bazdejev, grof Benigsen, poručnik Berg, Bertije, knez Kiril Bezuhov, Pjer Bezuhov, Biljibin, Bolhovitinov, knez Andreja Bolkonski, Liza Bolkonska, Marija Bolkonska, Napoleon Bonaparta, gospođica Buiren i Brusije.

Iako nisam matematičar koji se bavi brojem π, mogao bih u roku od nekoliko sekundi da iznesem i 35 decimala tog broja; iako nisam istoričar koji se bavi Drugim svetskim ratom, mogao bih za isto toliko vremena da iznesem podatke o snagama i žrtvama Bitke za Normandiju; iako nisam istoričar književnosti koji se bavi Tolstojem, mogao bih za isto to vreme da iznesem i sva ostala imena likova iz Rata i mira.

Jasno je da sam sve ove podatke dobio na Vikipediji. Ipak, tu postoji još jedna činjenica koju mi Vikipedija, ipak, nije donela. Znam da broj π služi za izračunavanje obima kruga i znam njegove dve decimale, znam da je Bitka za Normandiju predstavljala jedan od važnih događaja tokom Drugog svetskog rata i znam da su saveznici tu bitku dobili, a znam da je Rat i mir vrlo dobar primer za davanje podužeg spiska likova, kao i da priča o Napoleonskim ratovima u Rusiji. Ni za jedan od ovih podataka nisam morao da tražim podatke.

Nego, da vidimo da li su mi čak i ti podaci baš neophodni:

• osoba koja ne zna vrednost broja π zaokruženu na dve decimale je potpuno neobrazovana iz matematike;
• osoba koja ne zna da je jedna od ključnih tačaka u Drugom svetskom ratu bilo iskrcavanje saveznika u Normandiju potpuno je neobrazovana iz istorije;
• a osoba koja nije pročitala Rat i mir ne može se smatrati ni obrazovanom osobom uopšte.

Dobro, preko toga što sam prošao minimalni test iz opšte obrazovanosti i što sam u stanju da dam ta tri primera u jednom tekstu iz opšte kulture, koliko su mi ti podaci stvarno neophodni?

• posle srednje škole nikad nisam imao potrebu da računam obim kruga;
• verovatno je da sam uz neki alkohol ipak popričao sa nekim od svojih prijatelja o savezničkom iskrcavanju u Normandiju, ali je, čini mi se, ovo prva korisna upotreba tog podatka u mom životu;
• Rat i mir sam obično spominjao u kontekstu dobrog opisa Napoleonskih ratova i malograđanskog društva u feudalnoj Rusiji, ali čak ni Pjera nikad nikom nisam pomenuo.

A šta bi mi to bio neki minimum znanja o svim tim događajima?

Obim i površina kruga se računa pomoću konstante čija je vrednost nešto veća od 3. Koncepti i svrha prirodnih, celih, racionalnih i realnih brojeva predstavljaju bitnu osnovu u daljem obrazovanju. Koncepti konstanti, takođe, ali je njihova približna vrednost već samo relativno bitna. S druge strane, njihova precizna vrednost nije više bitna: Napravite istraživanje među svojim prijateljima i pitajte ih kad su poslednji put ručno računali obim kruga ili koren broja 5. Pitajte ih, potom, da li znaju da izračunaju obe vrednosti ručno.

Pred polovinu dvadesetog veka vodio se Drugi svetski rat. Njegovi uzroci su ti, njegove posledice su te. Drugi svetski rat je još uvek važan deo naše istorije jer postoje dovoljno relevantne društvene snage koje svoju ideologiju oslanjaju na nacizam ili opravdavaje masovnih ubistava u ratu ili van njega. Zato nam je znanje o njemu, njegovim uzrocima, strahotama i posledicama još uvek bitno. Za razliku od stvaranja rimske države, Drugi svetski rat nam je društveno aktuelan, a ne samo istorijski bitan. Ipak, društveno nam nije nam bitan čak ni globalan tok događaja: loši momci su prvo vodili, a onda su oni manje loši ipak pobedili.

Lav Tolstoj, mislilac koji je predvodio slobodarski pacifistički pokret u Rusiji i značajno uticao na Mahatmu Gandija, napisao je, između ostalog, roman Rat i mir, koji je slikovito opisao feudalno rusko društvo iz doba Napoleonskih ratova. Da nam nasleđe moći po krvnom srodstvu i malograđanština nisu još uvek otvorene društvene teme, Rat i mir nam ne bi bio bitan za opšte obrazovanje.

Kreativnost

Sećam se kako sam prvu polovinu devedesetih godina dvadesetog veka proveo pokušavajući da nađem odgovarajuću intelektualnu zanimaciju u sobi, među dosadnim knjigama i poprilično beskorisnim enciklopedijama. Meni zanimljive knjige su bile ili ne tako dostupne ili još nisu bile napisane. Enciklopedije je bilo bolje čitati kao knjige nego kao referentni izvor informacija. Bile su mi zanimljivije od knjiga, ali sam retko kad uspeo da pronađem informaciju koju sam baš tražio.

I Internet mi je doneo upravo ono što mi je trebalo: gomila dostupnih informacija koje mogu kreativno spajati.

Kada su podaci tako dostupni, onda je njihovo nagomilavanje u glavi često potpuno redundantno. Mogu li nekom doneti nešto stvarno novo tako što mu prepričavam šta sam pročitao na Vikipediji? Verovatno da, ali to prepričano mora biti zanimljivo i prilagođeno trenutku razgovora. Mogu li dobiti posao spoljnopolitičkog savetnika ako nekom izložim svoje znanje o političkim odnosima Indije i Šri Lanke, što sam saznao na Vikipediji? Verovatno ne. Drugim rečima, podaci koje sam pročitao na Vikipediji i upamtio vrlo su ograničene vrednosti. To pamćenje mogu da koristim za ostavljanje utiska da sam obrazovana osoba, ali ne mogu koristiti u većini drugih slučajeva.

Ali, kad bih na osnovu dostupnih podataka uspeo da izvučem racionalno rešenje za neki problem, već bih imao solidne šanse da neko smatra moje znanje korisnim. Kada na osnovu svog rada kao globalnog administratora Vikimedijinih projekata izvučem dovoljno podataka i predložim kako se neki budući slični problemi mogu rešavati — svima dostupni podaci koje sam u glavi klasifikovao, moja računarska znanja i sposobnost analitičkog razmišljanja mogu mi doneti poziciju uglednog člana globalne vikimedijanske zajednice.

Za razliku od ranijih vremena, kada je upravo pristup informacijama bio najbitniji faktor u mogućnostima za napredovanje, danas to u kako-tako sređenim društvima najviše zavisi od interesovanja same osobe. Hoće li ta osoba provoditi slobodno vreme u aktivnom odmoru i kreativnom radu ili će se prepustiti čarima potrošačkog društva — to zavisi najviše od te osobe.

Svakog dana svakom od nas nevidljivi Morfeus daje na izbor hoćemo li uzeti crvenu pilulu i naučiti istinu ili plavu i vratiti se u svet kakav znamo. Hoćemo li Internet koristiti za brz pristup sportskim rezultatima ili za istraživanje sveta oko sebe? Hoćemo li upotrebljavati Vikipediju u kafanskim raspravama ili ćemo razmišljati o podacima, spajati ih i izvoditi neke zaključke?

Nesumnjivo je da budućnost intelektualnog rada ne leži u učenju podataka napamet, već u kreativnoj upotrebi podataka dostupnih putem računara. Računar i Inernet tu više nisu samo pomoćna sredstva. Oni su eksterna oprema koja ide uz naš osnovni vodenasti hardver.

Loš scenario

Svoju budućnost određujemo mi sami. U nekim okvirima budućnost jedne osobe određuje ona sama. U društvu u kom je dovoljno hrane, hoće li neka osoba biti mršava, skladna ili debela — zavisi poprilično od nje same. Van tih okvira budućnost te osobe određuju i ljudi oko nje. Da li će ispred zgrade postojati kako-tako uređena zelena površina ili đubrište — ne zavisi samo od jedne osobe koja živi u toj zgradi, već od većine: neki moraju biti zainteresovani da se bave uređivanjem te površine, ostali ne treba da opstruiraju. Da li će jedni ljudi ratovati protiv drugih zavisi od volje značajnog broja pripadnika obe strane za ratom. Da li ćemo se svi mi ugušiti u izduvnim gasovima motora na unutrašnje sagorevanje zavisi od volje velikog broja pripadnika naše vrste.

Uvek postoji mogućnost za loš scenario.

Naše globalno društvo se očas posla može prestrojiti u disfunkcionalnu zajednicu samodestruktivnih štetočina. Zvuči poznato? Jesmo li to sad ili nam je to samo jedna od mogućih budućnosti?

Udeo marketinga u ceni većine proizvoda iznosi više od polovine. Gotovo sve ostalo čine transport i različite takse. Ono što preostane od toga čini cenu proizvodnje. Patike koje koštaju 100 evra u proizvodnji su dva evra.

Ako prenesemo to na lični nivo, više od pola svog produktivnog vremena moramo trošiti na predstavljanje sebe drugima — poslodavcima, kolegama, poslovnim partnerima –, gotovo sve ostalo vreme moramo da provodimo u prevozu i maltretiranju po državnim ustanovama, a ono malo što nam ostane provedemo u korisnom radu. Dobro, ipak smo dovoljno inteligentni da komunikaciju sa drugim ljudima probamo načiniti prijatnom, a da u prevozu čitamo ili slušamo nešto. Snalazimo se nekako.

Ali, upravo to neprimetno snalaženje i usklađivanje sa brutalnim savremenim tokovima donosi probleme. Bez kreativnog rada na svojoj okolini možemo lako doći dotle da nam informacije služe u najvećem svom delu samo za samopromociju. I to ne neku egotističnu samopromociju, već samopromociju koja će biti neizostavan deo svake osobe: borba za život.

Hoćemo li morati da skladištimo gomilu beskorisnog znanja u svojim glavama kako bismo se prikazali kao članovi zajednice s pravom na dostojanstven život ili ćemo svoju energiju trošiti na zabavu i kreativan rad — ne zavisi od Interneta, niti od ma kakve posebne tehnologije. To zavisi od nas samih.

Šta treba raditi?

Kako ne volim kad neko otvara pitanja, a ni ne pokuša na njih da odgovori, probaću da dam savete iz svoje perspektive:

• Ako vam je savremena zabava bitan deo života, zamenite gledanje utakmica uz pivo i gledanje različitih televizijskih šouova igranjem neke MMORPG igre (MMORPG je skraćenica od „Massive Multiplayer Online Role-Playing Game“, što znači „masivna onlajn igra uloga za više igrača“), kao što je npr. World of Worcraft. Ove igre su zabavnije, sami učestvujete u njima, a za razliku od gledanja televizije imate virtuelnu komunikaciju s drugim ljudima. Za razliku od gledanja televizije, tokom igranja ovih igara možete nešto i da naučite.
• Nađite sebi odgovarajuće mesto u društvu i razmišljate korak unapred. Ako ste daktilograf, naučite da koristite još poneki program pored MS Worda. Postoji veliki broj poslovnih programa čije vam znanje može doneti mogućnost da sledeće radno mesto dočekate spremni. Ako ste intelektualac, naučite da se obrazujete na Internetu. I u jednom i u drugom slučaju, imajte na umu da je danas primarni jezik vašeg obrazovanja engleski. Lokalni izvori ne mogu da nadomeste globalne, a mi živimo u globalnom društvu.
• Pronađite svoje mesto u globalnom društvu. Naći ćete mnogo više ljudi sličnih interesovanja i opredeljenja ako se ne ograničite na svoju neposrednu [fizičku] okolinu. (Ako želite da se bavite Vikipedijom ili nekim drugim Vikimedijinim projektom, slobodno me kontaktirajte: millosh@gmail.com.)
• Stalna intelektualna aktivnost nije samo poželjna za punu participaciju u globalnom društvu, već je i bitan preduslov za to da ostanete mentalno zdravi pod stare dane. Ako ne naprežete svoje neurone, oni će zaključiti da više nisu potrebni.
• Naravno, sve ovo ne znači da je potrebno da živite u stalnoj napetosti. Upravo suprotno: život bez stresa je bitan preduslov za kvalitetan život. Postoje načini kako da se vremenom izolujete od stresa. Ako ne možete sami da se izborite s tim, odlazak kod psihologa može biti vrlo koristan. I ne treba se toga stideti; većina populacije živi pod stresom. Pred sobom se treba stideti samo ako niste uradili sve što je u vašoj moći da olakšate sebi život.
• Korisno znanje se stiče svuda, a najmanje u školskom sistemu. U savremenom društvu se [još uvek] traži diploma, tako da je najbolje da odaberete najlakši put za sticanje zvanja, a da ostavite sebi dovoljno vremena da korisno znanje stičete na druge načine.
• Mnogo je bitnije znati kako stići do znanja nego imati podatke u glavi. Naučite kako se znanje stiče, a Google i Vikipedija su vam polazne tačke na tom putu.
• Makar koliko drugi pokušavali da vam ubiju kreativnost različitim autoritarnim stavovima, ne dajte se! Kreativnost je najbitnija i najbolja odlika svakog ljudskog bića. Ona će vam pomoći da se snađete u savremenom svetu.
• Razmišljajte i o drugima jer time razmišljate o sebi. Pomaganjem drugima pomažete i sebi. Ovo nisu nikakve opšte sentence, već vrlo konkretne i vrlo primenjive veštine. Možda je upravo sused koji je tražio vašu pomoć jedina osoba koja se bavi baštom ispod vaše zgrade. Možda će baš vaša priča o širenju dobre volje među decom iz komšiluka uticati na to kako ćete provesti starost jer će neko od njih postati bitan političar.
• Budite otvoreni za nove stvari i prilagođavajte se njima. Jedino tako ćete moći da živite u skladu sa njima, jer će se te nove stvari događati makar koliko vi bili protiv njih.

Nakon 99,9% prebrojanih glasova, utvrđeno je da je levičarska koalicija osvojila 86 od ukupno 169 poslaničkih mesta što joj omogućava da samostalno formira vladu. Iako su vladajući levičari osvojili ubedljivu, natpolovičnu većinu, njihov uspeh nije rezultat kontrole medija, ucene zaposlenih u državnoj administracije ili organizovane izborne krađe. Time su prekršili dobre običaje u političkoj borbi, kao i međunarodno pravo.

Apsurd parlamentarnih izbora u Norveškoj je i u tome što je opozicija priznala poraz, dok vladajuća stranka još uvek ne želi da prizna pobedu. Na taj način, vladajuća koalicija nastavlja da se ponaša pristojno, čak i posle izborne utakmice.

Mnogi norveški novinari su saglasni da je najveći pobednik izbora u Norveškoj premijer Jens Stoltenberg. Tokom svog mandata, on je vredno radio, nije obećavao nemoguće, nije novac poreskih obveznika trošio na plaćanje kazni za pijane norveške studente – nasilnike, niti je davao bespovratne kredite start-up lobističkim agencijama u Americi. Stoltenberg, čak nije omogućio državnim službenicima da po bagatelnim cenama otkupljuju državne stanove, niti je svojim prijateljima omogućavao da protivzakonito posluju sa državnim institucijama.

Zato je podrška njegovoj političkoj grupaciji, barem u Srbiji, bila potpuno neočekivana.Iz Srbije se jasno vidi dubina problema u kome se nalazi norveško društvo. Stoltenberg nije ispunio nepisanu obavezu svakog premijera da manipuliše biračkim telom plasirajući informacije o velikim građevinskim projektima ili makar besplatnim akcijama državnih preduzeća.

Način na koji je vodio politiku u protekle 4 godine nije opoziciji i medijima ostavljao prostora za blaćenje, optužbe i kritiku, što stavlja senku na regularnost izbora u Norveškoj. Stoltenberg nije vodio računa o tome da će opozicija biti uskraćena za pravo kritike tokom predizborne kampanje, što je direktno uticalo na rezultate izbora.

Norveška vlada je u tajnosti uvela vizu za krizu, što je uskratilo svetskoj ekonomskoj, ali i drugim krizama, pravo na slobodu kretanja. Tokom predizborne kampanje, levičari nisu čak ni obećali beli šengen za krizu, što bi bio minimum korektnosti prema ugroženim pravima krize. Građani Srbije u najvećoj meri razumeju toliko je taj radikalni i diskriminatorski potez norveške vlade uticao na regularnost izbora jer ukoliko se na izborima ne govori o vizama, takvi izbori ne mogu po definiciji biti regularni.

Zahvaljujući sopstvenim značajnim nalazištima nafte i fondu od gotovo 300 milijadi Evra, Norvežani nisu imali potrebu da odsecaju sebi prste ili protestuju na ulicama Osla zbog neisplaćenih zarada. Norvežani nisu blokirali puteve i pruge, nisu unosili bombe u zgrade državnih institucija niti su impotenciju u spavaćoj sobi, trebali da zamene potencijom na ulici, a za sve to je direktno odgovoran Stoltenberg I njegova Vlada.

Vlada Norveške je lukavo i ubedljivo plasirala tezu da besmisleno trošenje novca iz Naftnog fonda nije norveški, a građani su u to poverovali. Tom i sličnim tezama, levica je dobila nakolonost većine građana za koje se kasnije utvrdilo da su najvećim delom izašli na izbore i da su bili obučeni za ispravno popunjavanje glasačkih listića. Zašta se opet optužuje levica i premijer Stoltenberg.

Nezaposlenost od tri odsto, u udelu problema norveških građana učestvuje sa manje od 3%, dakle na nivou je statističke greške. Mnogo veći i značajni problemi za Norvežane su zaštita životne sredine, zdravstveni sistem koji treba da bude moćniji nad bolestima, školski sistem koji treba da obrazovanje učini interesantnijim i praktičnijim. Vlada je sa jasnim ciljem, namerno i tendenciozno održavala visok stepen produktivnosti kako bi nezaposlenost bila niska te opozicija ne bi mogla da iskoristi nezaposlene i regrutuje ih u svoju armiju birača. Lukavo, ali neregularno. Time ne samo da je uskraćeno pravo opoziciji da kvalitetno kritikuje, već je potreba za medijskim ekonomskim analitičarima gotovo ukinuta. Njihov položaj je u Norveškoj izuzetno težak jer im je sistem uskratio mogućnost javne demonstracije brilijantnosti u povezivanju nepovezivog koje je razlog loše mikro ekonomije.

Spoljna politika, nije bila tema na parlamentarnim izborima u Norveškoj. Valjda zato što se ne tiče građana Norveške ili im je Vlada to tako predstavila. Mogla ih se ticati, ali je Vlada Jensa Stoltenberga odlučila da ne pošalje 500 norveških vojnika u Avganistan čime je dodatno smanjila interesovanje Norvežana za spoljnu politiku.

Opozicija je želela da povrati interesovanje Norvežana za spoljnu politiku kritikom odluke Vlade da zabrani norveškim vojnicima ratovanje u Avganistanu, ali indoktrinirani građani Norveške su takav predlog složno i odlučno odbili, što još jasnije ukazuje na probleme norveškog društva, kojeg je Soltenberg indoktrinirao tako, da većina njih misli svojom glavom.

U gotovo neljudskim uslovima za vođenje kampanje protiv vladajućih laburista, koji su iz ruku opozicje izbili sva najmoćnija oružija, opozicija je ipak našla način da se bori. Sve 4 opozicione partije izašle su sa gotovo istovetnom platformom – imamo dobre ideje kako da još bolje utrošimo 300 milijardi.

Sve je izgledalo gotovo kao literarni konkurs. Obavezna poglavlja su bila: kome ne bi dao naše pare, kome bi dao naše pare i na kraju zaključak. Najčešći odgovori u prvom poglavlju su bili nerazvijeni, diktatori, korumpirani političari, a junaci drugog poglavlja su bili naučnici, mladi, stari, lekari, sportisti, umetnici, itd. Zaključci opozicije su bili da Vlada ne razmatra u dovoljnoj meri njihove ideje i da se ponaša previše ozbiljno i odgovorno, kako prema Norvežanima, tako i prema drugima koje pomaže.

Najveća opoziciona konzervativna stranka kontroverznog imena “Progres” osvojila je 23% glasova odnosno 41 mesto u parlamentu gde će u naredne 4 godine imati pakleno težak zadatak. Progres će imati da dokaže da Vlada ne koristi na najbolji način mogućnosti da smanji nezaposlenost, da poveća proizvodnju ili da politikom useljavanja u Norvešku država uskraćuje svojim školarcima mnogi brži internet, češće čišćenje toaleta u školama ili za pola stepena toplije školske prostorije.

Kada sagledamo neregularnosti norveških izbora i stanje norveškog društva, možemo biti zadovoljni što su kod nas stvari ipak mnogo jednostavnije i regularnije, a naše društvo nekako zdravije.

Georgije Vukadin

Najbolji način za razbijanje stereotipa su vrlo konkretni podaci čitko predstavljeni. Hans Rosling, profesor globalnog zdravlja iz instituta Karolinska u Švedskoj ne samo da je napravio vrlo zanimljiv softver za analizu podataka, već i sam ume vrlo atratktivno da ih predstavi.

Trebaće vam jedno sat vremena da prođete kroz ceo ovaj tekst (dva puta po dvadesetak minuta predavanja i ostatak za čitanje i igranje). Prema tome, ako to vreme nemate a priča vas interesuje, zabeležite ovaj post negde, pa ga pročitajte kad budete imali sat vremena na raspolaganju.

Pogledajte njegova dva predavanja održana za TED. Prvo predavanje, održano 2006. godine danas već ima kultni status. Drugo predavanje, održano 2007. godine donosi nove podatke i podjednako je zabavno.

On, dakle, priča o njihovim stereotipima i neću vam to prepričavati. Softver koji je razvila Roslingova organizacija ima unesene neke podatke i za Srbiju (i Crnu Goru), a oni vrlo slikovito govore o našoj bliskoj prošlosti.

Pokušavajući da pronađem odgovarajuće linkove, upravo sam shvatio da softver ima novih podataka. Iako ima interesantnih novina, neki podaci za Srbiju više ne postoje. Kakogod, sad postoje zbirni podaci za Jugoslaviju (dakle, za sve zemlje bivše SFRJ zajedno), što je solidan marker za Srbiju (negde je Srbija nešto ispod proseka, negde je nešto iznad). Naravno, mogu se upoređivati i podaci Republičkog zavoda za statistiku.

Za većinu interesantnih podataka za koje ne postoje podaci za Srbiju (i Crnu Goru) a postoje za Jugoslaviju, Srbija se nalazi ispod proseka.

Najkarakterističniji podatak je, naravno, prihod po glavi stanovnika. U ovom slučaju, boje sam dodelio po grupama prihoda, jer se tu zemlje bivše SFRJ najviše razlikuju:

• Beli krug (nekategorizovani) je SFRJ.
• Donji plavo-zeleni krug je Srbija i Crna Gora.
• Gornji plavo-zeleni krug je Bosna i Hercegovina.
• Zeleni krug je Hrvatska.
• Narandžasti krug je Slovenija.

I tu se mogu videti zanimljivi podaci:

• Za vreme Velike ekonomske krize se živelo siromašnije nego za vreme Drugog svetskog rata, ali ipak ne siromašnije nego za vreme Prvog svetskog rata.
• Trumanova jaja su stvarno pomogla ekonomiji Jugoslavije, ali ne dovoljno da se ista ne sunovrati 1952. godine.
• Sve do kraja sedamdesetih postoji značajan porast bogatstva ljudi.
• Onda, osamdesetih nastupa kriza koja se prevazilazi tek u drugoj polovini decenije.
• Onda, naravno, dolaze devedesete i sa njima 1993. kao najsiromašnija godina. Pritom, siromaštvo u Sloveniji te godine ne da se meriti sa siromaštvom u Bosni i Hercegovini, dok se siromaštvo u Srbiji i BiH daju meriti. Usput, čak je 1993. godine Slovenija bila bogatija nego Hrvatska 2005.
• Zanimljivo je prisetiti se i 1997-8 godine. Srbija 2003. godine nije dosegla taj nivo bogatstva kakav je imala1998. godine (mada je gotovo sigurno da je 2007. bila bogatija od 1998.).

Podaci o očekivanom životnom veku novorođene osobe su, takođe, zanimljivi. Podaci za Srbiju u ovom slučaju ne postoje, ali se oni nalaze nešto ispod Jugoslavije (da, očekivani životni vek u Srbiji je manji u odnosu na očekivani životni vek u Bosni i Hercegovini). I ovde ima zanimljivih korekcija u odnosu na prethodne podatke:

• Kriza u SFRJ nije počela krajem sedamdesetih, nego polovinom te decenije. Očekivani životni vek je od 1975. do 1980. u stagnaciji. Ono što se videlo na prethodnim podacima govori i to da je očekivani životni vek u Srbiji bio u stagnaciji sve do 1985, kada tek počinje da raste.
• Ne vide se ni podaci o tome kako su razlike među republikama bivše Jugoslavije 1950. godine bile vrlo velike (Slovenija visoko, BiH najniže, a između njih, gotovo na jednakim razmacima Hrvatska (više) i Srbija niže. Ta razlika se potpuno istopila do sredine sedamdesetih godina.
• A onda, početkom osamdesetih dolazi do ponovnog odvajanja: Slovenija odlazi opet gore, Hrvatska i BiH su u znatno slabijem rastu, dok je Srbija u najmanjem rastu.

Zaključci? Pa, očigledno je da je socijalizam u Jugoslaviji trajao do Ustava iz 1974. godine. Posle je svako krenuo svojim putem, što je najviše odgovaralo Sloveniji, a najmanje Srbiji. Iliti, onaj prvi deo Memoranduma SANU — onaj koji se bavi ekonomijom, a ne nacionalizmom i čiju je relevantnost uništio drugi deo — stoji.

A evo sada i priče o nacionalizmu.

Emancipovanost žena je u još uvek patrijarhalnom svetu bitno merilo napretka društva. Ovi podaci nam daju dva bitna parametra po kojima možemo da merimo naprednost našeg društva u odnosu na druga po toj osnovi: Procenat učešća žena u radnoj snazi i broj dece po ženi.

U podatke o procentu žena u radnoj snazi sam namerno dodao još neke zemlje: Ujedinjeno Kraljevstvo, Sjedinjene Američke Države, Rusiju, Švedsku i Holandiju. Tekući podaci daju samo podatke za period od 1980. do 2005., pa ću pričati samo o njima (interesantni su i podaci od Drugog svetskog rata, ali više ne mogu da rekonstruišem šta je bilo u svim slučajevima, osim toga da je BiH napravila veliki napredak).

• U ovoj grupi zemalja žene su bile i ostale najemancipovanije u Rusiji sa 48% do 49%.
• Švedska je relativno stabilna u prostoru od 47% do 48%.
• Slovenija je, takođ, stabilna na oko 46%.
• SAD su prešle veliki put s 41% na 46%, ali i dalje su slabije od Slovenije, a slično je i sa Ujedinjenim Kraljevstvom.
• Hrvatska je prešla put od 40% do 45%.
• Holandija čak od 37% do 44%.
• A Srbija? E, pa to je malo duža priča i za analizu tek posle drugog skupa podataka…

Podaci o broju dece po ženi ne postoje u ovim podacima za Srbiju, ali sam ih dobro upamtio.

• Srbija je od 1950. do 2004. godine (čini mi se da je to bila poslednja godina u prethodnim podacima) prešla put od 2,5 deteta po ženi do 1,76 (mislim da je poslednja cifra 6, mada nisam siguran) i uglavnom je bila u padu. Uglavnom. 1982. godine je nešto skočila, a tokom perioda od kraja sedamdesetih do sredine osamdesetih uglavnom je bila ravna. Otprilike, prešla je tek nešto veći put od Švedske.
• Slovenija i Hrvatska pokazuju nešto što bi se moglo nazvati normalnim putem emancipacije.
• Bosna i Hercegovina je prevalila najveći put i negde sedamdesetih godina stigla razvijenije republike i zemlje.
• U Rusiji se vidi stagnacija za vreme Brežnjeva i potom nagli pad prvo usled povećanja životnog standarda u prvih par godina perestrojke, a potom i usled naglog smanjenja tokom kraja osamdesetih i prve polovine devedesetih.
• A nijedna od pomenutih razvijenih zemalja bar deset godina ne teži emancipaciji žena, već, upravo obratno, broj dece po ženi je ili u stagnaciji ili u manje ili više vidnom rastu.

Ali, da se vratim na naša dešavanja…

• Srbiji raste broj dece po ženi 1982. godine, a godinu ranije opada procenat žena u radnoj snazi.
• Takođe, procenat žena radne snage opada i 1991. godine. (Koliko se sećam, tada nije bilo osetnijeg rasta u broju dece po ženi.)

1981. godina je bila poznata po demonstracijama Albanaca na Kosovu i rasta ksenofobije prema njima u ostatku Srbije. Ta ksenofobija od 1981. godine do danas nikad u Srbiji nije ni prestala. U Srbiji postoje dva politička stava prema Kosovu: (1) proterati sve Albance s Kosova i Kosovo ostaviti u Srbiji i (2) dati Albancima državu i ograditi Kosovo bodljikavom žicom. Procenat onih koji žele saživot s Albancima ili onih koji žele Albance za susede, kakvi su, uzmimo, Hrvati ili Mađari — ravan je statističkoj grešci.

Dominatan oblik ksenofobije osamdesetih godina prema Albancima u Srbiji bio je izražen u strahu da će Albanci svojim natalitetom Srbe u Srbiji napraviti manjinom. 1981. i 1982. godina su upravo dokaz šta se time postiže: vraćanje u patrijarhalne odnose u kojima je osnovna funkcija žene da bude domaćica i majka. Isti ti retrogradni procesi su se dogodili i 1990. i 1991. godine, ali su ekonomska kriza (za razliku od kakve-takve ekonomske stabilnosti s početka osamdesetih) i ratna nesigurnost sprečile povećan broj dece.

A Zapad? Pa, to je poprilično očigledna priča: retrogradni procesi na Zapadu niti su novi, a, u zavisnosti od zemlje do zemlje traju između 15 i 20 godina. I nije ni čudo što upravo su glavni pobornici ksenofobnih zapadnih vrednosti u Srbiji upravo ksenofobi (da li prema „seljacima“, Albancima, muslimanima, Hrvatima ili kome već), autoritarci i ostala bagra.

„Moderno“ označava popularnost određene političke, kulturne ili koje druge ideje u konkretnom vremenu. Tako u jednom dobu neudobne i kičaste cipele mogu biti moderne, za razliku od udobnih i ukusno dizajniranih cipela iz prethodnog vremena. Takve, neudobne i kičaste cipele jesu i retrogradne jer ne ispunjavaju ni osnovnu ni sekundarnu funkciju. Takođe, „moderna shvatanja“ ženskog tela iz osamdesetih i devedesetih godina 20. veka donela su nam razrađeni ideal ženske lepote koji se ogleda u prekomernoj mršavosti koja se često graniči s biološkim opstankom konkretne ženske osobe koja se povodi za tom „modernošću“. Naravno, i ovaj primer pokazuje da je nešto moderno ujedno i retrogradno.

Na političkom nivou modernim se obično označavaju one ideje koje se mešanjem starih ideja sa savremenim dostignućima predstavljaju kao nešto suštinski novo. Tako je od 15. do 20. veka moderna bila ideja kolonijalističkog ekspanzionizma zahvaljujući pronalasku novih kontinenata. Takve ideje jesu postojale i u prošlosti (uzmimo, Antički Grci su bili kolonijalistički ekspanzionisti), ali su nove društvene i tehnološke okolnosti doprinele tretiranju toga kao moderne političke ideje koju je retko ko sporio.

Od Darvinovog otkrića evolucije u 19. veku, pa sve do danas, najmodernije političke ideje na Zapadu su zasnovane na prenošenju teorije evolucije u društvene odnose. Teorija koja je u društvene odnose do kraja prenela jednu ideju iz teorije evolucije, ideju o tome da samo sposobniji opstaje, jeste socijal-darvinizam. Politička praksa koja je tu ideju sprovela u delo jeste nacional-socijalizam Adolfa Hitlera.

Navedene političke opcije su bile i najmoderniji politički pogledi Zapada od Darvinovog otkrića do početka Drugog svetskog rata. Socijal-darvinizam i nacional-socijalizam nisu bili popularni samo u Nemačkoj, već su svuda dokle je evropska kultura stigla bile najmoderniji politički pokreti.

Posle Drugog svetskog rata bilo je jasno šta dosledno primenjeni socijal-darvinizam može doneti: ideja da „samo sposobniji opstaje“ prenesena na drutšvo i pomešana čak i sa slabim osećajem zajedništva s jednom grupom konsekventno vodi u reakciju odbrane grupe prema kojoj se oseća zajedništvo i činjenja svega da upravo ta grupa bude „sposobnija koja je opstala“. U konkretnom slučaju, zajedništvo se odnosilo na „germansku rasu“, odnosno „nemačku naciju“, što je, sledstveno tome, sve one koji ne pripadaju toj grupi označilo kao neprijatelje. Brutalnost Drugog svetskog rata, koncentracioni logori i ostali zločini predstavljaju vrlo očiglednu posledicu jedne tada moderne ideje.

Postoji rečenica koja se od kraja Drugog svetskog rata često ponavlja: „Nemački nacionalizam nam je pokazao da nijedan nacionalizam nije dobar.“ U evropskom kulturnom prostoru nacionalizam je kao društvena vrednost zamenjena insistiranjem na porodičnim i individualnim vrednostima. Dobra strana prebacivanja društvenih vrednosti s osećaja zajedništva s velikim brojem ljudi na osećaj zajedništva s manjom grupom ljudi i osećaj individualnosti očigledna je u tome da se u Evropi više nikada nije dogodio Holokaust. Jedno ljudsko biće ili porodicu značajno je lakše kontrolisati nego etnički, religijski ili politički pokret.

Ali, kraj prenošenja neukog shvatanja teorije evolucije na društvene odnose nije se završio s krajem Drugog svetskog rata. Ideologija koja isto tako prenosi neuko shvatanje teorije evolucije jeste liberalni kapitalizam. Pod plaštom „ekonomskih sloboda“ dominantna ideologija današnjice aktivno propagira pseudonaučna shvatanja teorije evolucije u kojima se jedan složen prirodni proces uprošćava i sublimira kroz „ekonomski opstanak sposobnijeg“.

Naravno, pripadnici jedne ideologije, ako žele da opstanu na pozicijama moći, ne smeju seći granu na kojoj sede. Kako oni svakako ne sede na grani nacionalizma, nego na grani kapitala, logično je da će seći osećaj zajedništva (nacionalizam), a ne socijaldarvinističku ideologiju (liberalni kapitalizam).

Tako je i današnja dominantna ideologija ujedno i moderna i retrogradna. Najveći broj ljudi, idući za modernim, nekritički prihvata retrogradnu ideologiju u lažnoj dilemi da u konkretnom slučaju postoji opozicija između modernog i retrogradnog.

Za nekoga ko je duboko u Internetu postavlja se pitanje svrsishodnosti pisanja na srpskom (odnosno, ma kom drugom jeziku koji nije engleski). Da, to zvuči kao nevođenje računa o društvu u kom se živi, ali praktičnost, jednostavno, uzima svoj danak: obraćanje na engleskom podrazumeva znatno širu publiku. Pa, ako se ima štogod pametno reći (a ko god da hoće nešto da kaže smatra to pametnim), onda je bolje obavestiti znatno veći broj ljudi.

Ipak, postoji segment koji je, u suštini, dužnost prema ljudima oko sebe svakog ko ima neko posebno znanje. Makar koliko je gotovo besmisleno pisati neki naučni rad iz fizike na ma kom drugom jeziku osim engleskom (mada, ima smisla pisati i nekim drugim jezicima, onima kojima govori veliki broj ljudi, kao što su španski, ruski, kineski i arapski), toliko ima dosta smisla pisati na svom, lokalnom jeziku o nekim osnovnim tehnikama, spoznajama itd. Jer, koliko god da takvi tekstovi postoje u nebrojeno mnogo izvedbi na engleskom, toliko su oni vrlo retki na jezicima čiji broj govornika ne premašuje stotine miliona.

Prevođenje knjiga koje pretenduju da budu udžbenici za konkretnu verziju konkretnog programa smatram uzaludnim trošenjem resursa jer je to prostor brzih promena i često se dešava da dok saznate da ta knjiga postoji na vašem jeziku, ista bude bar delimično zastarela. (Jednom prilikom, u toku ove serije članaka, vratiću se na zastarelost knjiga koje se bave novim tehnologijama.) Prevođenje uputstava o korišćenju specifičnih programa, makar kako se ti programi sporo menjali, takođe nije preterano smisleno. (Osim, naravno, ako program nije jedan od malobrojnih domaćih programa pravljenih isključivo za domaće potrebe, ali tada se podrazumeva da se dokumentacija i piše na lokalnom jeziku.) Svaki dokument koji počnem da pišem, a tiče se pomenutih slučajeva, počinjem s „naučite engleski“ i nastavim s literaturom na engleskom jeziku.

S druge strane,  postoji skup tehnika, činjenica itd. — koje pripadaju, kao i znanje engleskog, osnovnim znanjima, neophodnim za funkcionisanje u savremenom svetu. Takva znanja je, ipak, korisno imati na svom jeziku. Ona su, uz naporedo učenje engleskog (ako nije prethodno naučen), prvi koraci u istraživanju konkretne oblasti. Jednu od takvih oblasti predstavljaju i osnovna znanja o Internetu.

Deci odrasloj na Internetu osnovna znanja o njemu će se činiti dosadnim i glupim. Ipak, očekujući da se znanje o Internetu značajno poboljšalo među novim generacijama, shvatio sam da se to značajno poboljšanje tiče isključivo nekih vrlo osnovnih pojmova, štaviše, samo u neodbojnosti prema računarima i Internetu i još ponečemu okolo. Gledajući pristup materiji, shvatio sam da je neophodno sabrati znanje iz savremenih trendova i približiti ga onima koji počinju da učestvuju u prihvatanju Interneta kao oruđa za kreativno uređivanje stvarnosti.

Članci iz ove serije su, kao što se može primetiti, obrazovne prirode. Ipak, kako je ovo ujedno i proces stvaranja materijala, članci neće ići nekim predmetnim redom, već će biti svaki za sebe. Koliko to do nekog konačnog sređivanja neće biti previše pregledno, toliko će biti korisno jer ni u jednom članku neću podrazumevati nikakvo prethodno znanje, već ću, u najmanju ruku, upućivati na druge članke.

Kako je ovo dokumentacija na srpskom, sva upućivanja će biti na srpskom ili nekom drugom novoštokavskom standardnom jeziku.

Na osnovnoj strani ove serije tekstova nalazi se kategorizovani spisak do sada napisanih tekstova.

Već duže vreme primećujem da je vrlo popularno govoriti o entropiji kao opštem zakonu. Uzmimo, kao što se nekad pričalo o tome kako je Zemlja nastala iz haosa, a onda i sve za njom, pa preko svega ostalog, tako je i danas popularno pričati o tome kako sve teži ujednačenosti.

Osnovni izvor za tu glupost se nalazi u mistifikaciji drugog zakona termodinamike. Kada bi se pročitao prvi pasus ma kog enciklopedijskog objašnjenja tog zakona ustanovilo bi se da on isključivo govori o izolovanim sistemima.

Pod uslovom da je drugi zakon termodinamike jedno od konačnih saznanja iz te oblasti, on o Svemiru kao izolovanom sistemu može reći da će se ujednačiti kroz 10¹⁰⁰⁰ godina u toplotnoj smrti. A negde do 10¹⁴ imamo vremena da se bavimo svojim stvarima bez većih problema koje ne stvorimo sami. Da živite čak i milion godina, cifra koja bi protekla od vaše smrti do degeneracije svemira opet bi se beležila s 10¹⁴. Može i milijarda…

Ali, kul je biti depresivan i paliti se na Čistilište, Dostojevskog i entropiju.

Potom, kul je izmišljati i rupu u saksiji, pa govoriti kako npr. živi svet obara drugi zakon termodinamike. A iz toga je, naravno, kul izvlačiti zaključke da je moralo nešto inteligentno da nas stvori.

Neću ulaziti u raspravu jeste li ili nije dobro biti depresivan ili kreacionista. Samo, nađite neki drugi izgovor.

Ana je pre nekoliko meseci počela da izlazi u stvarnost. Dugo to nismo mogli i teško mi je da se setim kako je to izgledalo. Kad sam izašao prvi put na njen nagovor, bilo je baš neprijatno. Mora čovek da vodi računa o svim tim neprijatnim fizičkim zakonima. Jednom prilikom mi je stvarno malo falilo da ostanem zauvek tamo. Tačnije, da me više nema. Da me Ana nije vratila hitro u virtuelitet, sve bi bilo gotovo…

Ali, njoj se to sve dopada. Kaže da je baš uzbudljivo biti stvaran. Eh, ti ekstremni sportovi! Znam i one koji vole da prčkaju po svom nosećem softveru kako bi doživeli što jače stimulacije, pa malo-malo, pa op! I budu srećni ako administratori mogu da im povrate najbitnija sećanja sa bekapa. Tako i Ana. Vodi se za poslednjim hitovima i baš se brinem za nju kad krene u te ekstremne stvari. Eh, ta mlađarija! Dobro, oprezna je ona. Uvek zna da se povuče kad treba, a i ima neku ludu sreću da predoseti problem. Ali, opet!

Moraću uskoro s njom tamo. Kaže da ima nešto važno da mi pokaže i da to može samo tamo, u stvarnosti. Kad sam joj rekao da mi se ne ide i da ne razumem te njene porive, baš je bila ljuta. Kaže da je to sa stvarnošću sad nešto potpuno drugo i da nema veze s ekstremnim sportovima. Još bih joj i poverovao da mi prethodnih meseci nije pričala koliko je tamo uzbudljivo. Ali, bila je baš ljuta, pa sam morao da pristanem…

- Hej! — uplaši me — Pišeš, a?

- Da, da… Baš si me uplašila. Možeš li malo da smanjiš emisiju kad me zoveš?

- Hihihi! A šta pišeš?

- Pa, kao i obično, klasifikujem svoja razmišljanja. Čisto da drugi ne moraju da se maltretiraju po haosu mojih fajlova.

- Ah, dosadno, kao i uvek. Nego, jesi li spreman?

- Da, da…

- Idemo onda! Napravila sam nam tela. Ti ćeš da budeš jedna super cica, a ja ću da budem super dasa. Jedva čekam da te pipkam u stvarnosti! — bila je baš razdragana.

- E, nemoj me! Znaš da ja te igre ne volim. Ionako idem sad s tobom zato što si me naterala, nemoj me sada još i maltretirati. Ako ti je cilj bio da se pipkamo u stvarnosti, možemo to i ovde. A i znaš da ne volim da se tako premećemo…

- Dobro, dobro… Htela sam da bude malo zabavnije. Imam neke ozbiljne stvari da ti pokazujem, pa sam htela da se malo opustiš… Uzećemo nešto standardno za tebe.

- Ozbiljne stvari? Ajd kad kažeš…

- Znam da mi ne veruješ, ali ćeš već videti…

Izašli smo u nekom zapuštenom gradu. Duvao je topao vetar i nosio prašinu. Baš neprijatno. Vrlo neprijatno. Srećom, te mi to nije prvi put. Bilo je baš gadno kad sam prvi put osetio pravu prašinu posle toliko godina. Našli smo zaklon u prizemlju neke napuštene velike zgrade.

- Gde smo to sad? Zašto ovde nema baš nikoga? Prošli put je makar bilo ljudi…

- Ovo je posebno mesto. Mnogo toga ne mora da se održava jer u njemu živimo samo mi. Nema potrebe trošiti resurse na sređivanje. A kad nije makar kako sređeno, onda ljudi tu ne vole da dolaze.

- Kako to misliš „živimo samo mi“? I kako onda nema ljudi?

- Videćeš. Ovo je naš dom.

- Kakav naš dom? Šta se sad tu igraš sa mnom? Nećeš valjda da kažeš da si me sad dovukla ovde i da ne možemo više da se vratimo?

- Ne, ne. Vratićemo se, ne brini se.

Baš je neprijatno to hodanje. Reče mi da mi je telo u dobroj kondiciji, ali mi je tih deset minuta i pedeset osam sekundi pešačenja baš teško palo. Ej, ne možeš ni da se samo prebaciš, niti makar da poletiš ili prilegneš dok ne prođe vreme!

Ova zgrada je bila još veća, ali je, za razliku od okolnih, bila i znatno sređenija. Ništa nije porušeno, sve je na mestu. Uf, prljavština. Ali, nekako je unutra ipak čistije… Kako je odvratna ta stvarnost!

Ušli smo u lift. Bio mi je poznat od nekud. Samo ne mogu da se setim otkud… Možda je napravljen po nekom modelu iz virtueliteta?

Velika je to zgrada. Ima baš mnogo stanova na tom 164. spratu. A Ana me je baš sigurno vodila.

Stigli smo pred neki stan. Izvadila je nekakvu pločicu i prislonila uz označen deo vrata.

Ušli smo.

Kao da u stanu niko nije bio stotinama godina… Tone prašine, ali sve nekako radi.

- Kakva je ovo antika? Gde si me to dovela?

- Čekaj, videćeš.

Ušli smo u malo veću sobu. Izgledala je značajno savremenije nego išta drugo u tom stanu. Iza mlečnog stakla su se videle siluete.

Prišla je vratima te potprostorije i opet izvadila onu pločicu.

Ušli smo.

Uh! Kakav odvratan prizor! Ne mogu da verujem! Dvoje ljudi je povezano… Uh! Povezani su žicama na neke sprave, a mozgovi im iz lobanja kipe kao neka užasna pihtija…

- To smo mi. — reče mi.