Poznati srpski analitičar tvrdi: Izbori u Norveškoj nisu bili fer i pošteni

(Prenosim analizu našeg poznatog analitičara Georgija Vukadina o izborima u Norveškoj koji su se završili juče u 20 časova.)

Nakon 99,9% prebrojanih glasova, utvrđeno je da je levičarska koalicija osvojila 86 od ukupno 169 poslaničkih mesta što joj omogućava da samostalno formira vladu. Iako su vladajući levičari osvojili ubedljivu, natpolovičnu većinu, njihov uspeh nije rezultat kontrole medija, ucene zaposlenih u državnoj administracije ili organizovane izborne krađe. Time su prekršili dobre običaje u političkoj borbi, kao i međunarodno pravo.

Apsurd parlamentarnih izbora u Norveškoj je i u tome što je opozicija priznala poraz, dok vladajuća stranka još uvek ne želi da prizna pobedu. Na taj način, vladajuća koalicija nastavlja da se ponaša pristojno, čak i posle izborne utakmice.

Mnogi norveški novinari su saglasni da je najveći pobednik izbora u Norveškoj premijer Jens Stoltenberg. Tokom svog mandata, on je vredno radio, nije obećavao nemoguće, nije novac poreskih obveznika trošio na plaćanje kazni za pijane norveške studente – nasilnike, niti je davao bespovratne kredite start-up lobističkim agencijama u Americi. Stoltenberg, čak nije omogućio državnim službenicima da po bagatelnim cenama otkupljuju državne stanove, niti je svojim prijateljima omogućavao da protivzakonito posluju sa državnim institucijama.

Zato je podrška njegovoj političkoj grupaciji, barem u Srbiji, bila potpuno neočekivana.Iz Srbije se jasno vidi dubina problema u kome se nalazi norveško društvo. Stoltenberg nije ispunio nepisanu obavezu svakog premijera da manipuliše biračkim telom plasirajući informacije o velikim građevinskim projektima ili makar besplatnim akcijama državnih preduzeća.

Način na koji je vodio politiku u protekle 4 godine nije opoziciji i medijima ostavljao prostora za blaćenje, optužbe i kritiku, što stavlja senku na regularnost izbora u Norveškoj. Stoltenberg nije vodio računa o tome da će opozicija biti uskraćena za pravo kritike tokom predizborne kampanje, što je direktno uticalo na rezultate izbora.

Norveška vlada je u tajnosti uvela vizu za krizu, što je uskratilo svetskoj ekonomskoj, ali i drugim krizama, pravo na slobodu kretanja. Tokom predizborne kampanje, levičari nisu čak ni obećali beli šengen za krizu, što bi bio minimum korektnosti prema ugroženim pravima krize. Građani Srbije u najvećoj meri razumeju toliko je taj radikalni i diskriminatorski potez norveške vlade uticao na regularnost izbora jer ukoliko se na izborima ne govori o vizama, takvi izbori ne mogu po definiciji biti regularni.

Zahvaljujući sopstvenim značajnim nalazištima nafte i fondu od gotovo 300 milijadi Evra, Norvežani nisu imali potrebu da odsecaju sebi prste ili protestuju na ulicama Osla zbog neisplaćenih zarada. Norvežani nisu blokirali puteve i pruge, nisu unosili bombe u zgrade državnih institucija niti su impotenciju u spavaćoj sobi, trebali da zamene potencijom na ulici, a za sve to je direktno odgovoran Stoltenberg I njegova Vlada.

Vlada Norveške je lukavo i ubedljivo plasirala tezu da besmisleno trošenje novca iz Naftnog fonda nije norveški, a građani su u to poverovali. Tom i sličnim tezama, levica je dobila nakolonost većine građana za koje se kasnije utvrdilo da su najvećim delom izašli na izbore i da su bili obučeni za ispravno popunjavanje glasačkih listića. Zašta se opet optužuje levica i premijer Stoltenberg.

Nezaposlenost od tri odsto, u udelu problema norveških građana učestvuje sa manje od 3%, dakle na nivou je statističke greške. Mnogo veći i značajni problemi za Norvežane su zaštita životne sredine, zdravstveni sistem koji treba da bude moćniji nad bolestima, školski sistem koji treba da obrazovanje učini interesantnijim i praktičnijim. Vlada je sa jasnim ciljem, namerno i tendenciozno održavala visok stepen produktivnosti kako bi nezaposlenost bila niska te opozicija ne bi mogla da iskoristi nezaposlene i regrutuje ih u svoju armiju birača. Lukavo, ali neregularno. Time ne samo da je uskraćeno pravo opoziciji da kvalitetno kritikuje, već je potreba za medijskim ekonomskim analitičarima gotovo ukinuta. Njihov položaj je u Norveškoj izuzetno težak jer im je sistem uskratio mogućnost javne demonstracije brilijantnosti u povezivanju nepovezivog koje je razlog loše mikro ekonomije.

Spoljna politika, nije bila tema na parlamentarnim izborima u Norveškoj. Valjda zato što se ne tiče građana Norveške ili im je Vlada to tako predstavila. Mogla ih se ticati, ali je Vlada Jensa Stoltenberga odlučila da ne pošalje 500 norveških vojnika u Avganistan čime je dodatno smanjila interesovanje Norvežana za spoljnu politiku.

Opozicija je želela da povrati interesovanje Norvežana za spoljnu politiku kritikom odluke Vlade da zabrani norveškim vojnicima ratovanje u Avganistanu, ali indoktrinirani građani Norveške su takav predlog složno i odlučno odbili, što još jasnije ukazuje na probleme norveškog društva, kojeg je Soltenberg indoktrinirao tako, da većina njih misli svojom glavom.

U gotovo neljudskim uslovima za vođenje kampanje protiv vladajućih laburista, koji su iz ruku opozicje izbili sva najmoćnija oružija, opozicija je ipak našla način da se bori. Sve 4 opozicione partije izašle su sa gotovo istovetnom platformom – imamo dobre ideje kako da još bolje utrošimo 300 milijardi.

Sve je izgledalo gotovo kao literarni konkurs. Obavezna poglavlja su bila: kome ne bi dao naše pare, kome bi dao naše pare i na kraju zaključak. Najčešći odgovori u prvom poglavlju su bili nerazvijeni, diktatori, korumpirani političari, a junaci drugog poglavlja su bili naučnici, mladi, stari, lekari, sportisti, umetnici, itd. Zaključci opozicije su bili da Vlada ne razmatra u dovoljnoj meri njihove ideje i da se ponaša previše ozbiljno i odgovorno, kako prema Norvežanima, tako i prema drugima koje pomaže.

Najveća opoziciona konzervativna stranka kontroverznog imena “Progres” osvojila je 23% glasova odnosno 41 mesto u parlamentu gde će u naredne 4 godine imati pakleno težak zadatak. Progres će imati da dokaže da Vlada ne koristi na najbolji način mogućnosti da smanji nezaposlenost, da poveća proizvodnju ili da politikom useljavanja u Norvešku država uskraćuje svojim školarcima mnogi brži internet, češće čišćenje toaleta u školama ili za pola stepena toplije školske prostorije.

Kada sagledamo neregularnosti norveških izbora i stanje norveškog društva, možemo biti zadovoljni što su kod nas stvari ipak mnogo jednostavnije i regularnije, a naše društvo nekako zdravije.

Georgije Vukadin