Kako je odvratna ta stvarnost!

Eh, ovaj virtuelitet je ipak božanski dar! Ljudi treba da žive u njemu umesto u stvarnosti. Uostalom, smatram da je virtuelitet mnogo stvarniji od one nazovi stvarnosti. Svašta tu proživiš, sa svakakvim ljudima pričaš, radiš šta ti je volja i, što je najznačajnije, ne zavisiš od tela i zakona fizike. Eto, radiš ono što poželiš!

Ana je pre nekoliko meseci počela da izlazi u stvarnost. Dugo to nismo mogli i teško mi je da se setim kako je to izgledalo. Kad sam izašao prvi put na njen nagovor, bilo je baš neprijatno. Mora čovek da vodi računa o svim tim neprijatnim fizičkim zakonima. Jednom prilikom mi je stvarno malo falilo da ostanem zauvek tamo. Tačnije, da me više nema. Da me Ana nije vratila hitro u virtuelitet, sve bi bilo gotovo…

Ali, njoj se to sve dopada. Kaže da je baš uzbudljivo biti stvaran. Eh, ti ekstremni sportovi! Znam i one koji vole da prčkaju po svom nosećem softveru kako bi doživeli što jače stimulacije, pa malo-malo, pa op! I budu srećni ako administratori mogu da im povrate najbitnija sećanja sa bekapa. Tako i Ana. Vodi se za poslednjim hitovima i baš se brinem za nju kad krene u te ekstremne stvari. Eh, ta mlađarija! Dobro, oprezna je ona. Uvek zna da se povuče kad treba, a i ima neku ludu sreću da predoseti problem. Ali, opet!

Moraću uskoro s njom tamo. Kaže da ima nešto važno da mi pokaže i da to može samo tamo, u stvarnosti. Kad sam joj rekao da mi se ne ide i da ne razumem te njene porive, baš je bila ljuta. Kaže da je to sa stvarnošću sad nešto potpuno drugo i da nema veze s ekstremnim sportovima. Još bih joj i poverovao da mi prethodnih meseci nije pričala koliko je tamo uzbudljivo. Ali, bila je baš ljuta, pa sam morao da pristanem…

- Hej! — uplaši me — Pišeš, a?

- Da, da… Baš si me uplašila. Možeš li malo da smanjiš emisiju kad me zoveš?

- Hihihi! A šta pišeš?

- Pa, kao i obično, klasifikujem svoja razmišljanja. Čisto da drugi ne moraju da se maltretiraju po haosu mojih fajlova.

- Ah, dosadno, kao i uvek. Nego, jesi li spreman?

- Da, da…

- Idemo onda! Napravila sam nam tela. Ti ćeš da budeš jedna super cica, a ja ću da budem super dasa. Jedva čekam da te pipkam u stvarnosti! — bila je baš razdragana.

- E, nemoj me! Znaš da ja te igre ne volim. Ionako idem sad s tobom zato što si me naterala, nemoj me sada još i maltretirati. Ako ti je cilj bio da se pipkamo u stvarnosti, možemo to i ovde. A i znaš da ne volim da se tako premećemo…

- Dobro, dobro… Htela sam da bude malo zabavnije. Imam neke ozbiljne stvari da ti pokazujem, pa sam htela da se malo opustiš… Uzećemo nešto standardno za tebe.

- Ozbiljne stvari? Ajd kad kažeš…

- Znam da mi ne veruješ, ali ćeš već videti…

Izašli smo u nekom zapuštenom gradu. Duvao je topao vetar i nosio prašinu. Baš neprijatno. Vrlo neprijatno. Srećom, te mi to nije prvi put. Bilo je baš gadno kad sam prvi put osetio pravu prašinu posle toliko godina. Našli smo zaklon u prizemlju neke napuštene velike zgrade.

- Gde smo to sad? Zašto ovde nema baš nikoga? Prošli put je makar bilo ljudi…

- Ovo je posebno mesto. Mnogo toga ne mora da se održava jer u njemu živimo samo mi. Nema potrebe trošiti resurse na sređivanje. A kad nije makar kako sređeno, onda ljudi tu ne vole da dolaze.

- Kako to misliš „živimo samo mi“? I kako onda nema ljudi?

- Videćeš. Ovo je naš dom.

- Kakav naš dom? Šta se sad tu igraš sa mnom? Nećeš valjda da kažeš da si me sad dovukla ovde i da ne možemo više da se vratimo?

- Ne, ne. Vratićemo se, ne brini se.

Baš je neprijatno to hodanje. Reče mi da mi je telo u dobroj kondiciji, ali mi je tih deset minuta i pedeset osam sekundi pešačenja baš teško palo. Ej, ne možeš ni da se samo prebaciš, niti makar da poletiš ili prilegneš dok ne prođe vreme!

Ova zgrada je bila još veća, ali je, za razliku od okolnih, bila i znatno sređenija. Ništa nije porušeno, sve je na mestu. Uf, prljavština. Ali, nekako je unutra ipak čistije… Kako je odvratna ta stvarnost!

Ušli smo u lift. Bio mi je poznat od nekud. Samo ne mogu da se setim otkud… Možda je napravljen po nekom modelu iz virtueliteta?

Velika je to zgrada. Ima baš mnogo stanova na tom 164. spratu. A Ana me je baš sigurno vodila.

Stigli smo pred neki stan. Izvadila je nekakvu pločicu i prislonila uz označen deo vrata.

Ušli smo.

Kao da u stanu niko nije bio stotinama godina… Tone prašine, ali sve nekako radi.

- Kakva je ovo antika? Gde si me to dovela?

- Čekaj, videćeš.

Ušli smo u malo veću sobu. Izgledala je značajno savremenije nego išta drugo u tom stanu. Iza mlečnog stakla su se videle siluete.

Prišla je vratima te potprostorije i opet izvadila onu pločicu.

Ušli smo.

Uh! Kakav odvratan prizor! Ne mogu da verujem! Dvoje ljudi je povezano… Uh! Povezani su žicama na neke sprave, a mozgovi im iz lobanja kipe kao neka užasna pihtija…

- To smo mi. — reče mi.